VESELA KNJIGA * JOLLY BOOK - 1000 najboljih engleskih i američkih viceva - dvojezična knjiga na srpskom i engleskom, koju je priredio profesor engleskog jezika, Marijan Franjić, predstavlja pravo osveženje.

U ovoj knjizi priređivač i prevodilac primenjuje jedan prilično redak kompilacijski i prevodilački pristup. Naime, on čitaocima nudi paralelno originalni tekst i svoj prevod.

Nema sumnje da je to hrabar i riskantan prilaz, naročito kad se radi o literaturi kao što je anegdota, vic i dosetka, koja se često zasniva na igri reči i nije lako prevodiva. Ovaj problem postaje još izraženiji kada autor želi da održi što doslovniju leksičku korelaciju originala i prevoda da bi omogućio čitaocu koji slabije vlada engleskim jezikom da vrši leksičku komparaciju originala i prevoda i tako usavršava svoje znanje engleskog, odnosno srpskog jezika.

Priredivač je uspeo da napravi dobar izbor tipičnih anglosaksonskih dosetki i viceva, od kojih je više od polovine zaista duhovito, čak i za našu publiku koja ima prefinjen ukus i visok standard u ovoj oblasti duhovnog stvaralaštva.

Bez obzira na njen naslov, može se reći da knjiga sadrži više viceva i dosetki sa američkog područja koje nije isključivo anglosaksonsko već predstavlja mešavinu severnoindijanskih i gotovo svih svetskih kultura. Dosta zastupljene teme o automobilima, bankama, sekretaricama, i slično, ukazuju na činjenicu da dobar deo odabranih dosetki i viceva proističu iz američkog urbanog života.

Laiku se može učiniti da je ova knjiga donekle antifeministička jer sadrži dosta viceva o suprugama i taštama. Međutim, ako znamo da su još uvek anegdota, vic i dosetka u celom svetu prvenstveno muška rabota i zabava, onda je takav sadržaj knjige sasvim prirodan.

Da su anegdota, vic i dosetka pretežno muška kreacija i zabava svedoči i činjenica da su njihove glavne teme pretežno muška zanimanja, kao što su: lov, ribolov, žene, politika.

Zbog svog statusa, uloge i angažovanosti u porodici i društvu žene su mnogo manje učestvovale u stvaranju i prepričavanju viceva. One su retko bile u prilici da satima sede u besposlenom društvu i 'ubijaju vreme' igrom, zabavom i zbijanjem šala. Kad bi se sastale u retkim i posebnim prilikama, imale su toliko toga važnog da ispričaju jedna drugoj da im najčešće nije ostajalo dovoljno vremena ni za najnovije uvek 'konkretne' tračeve, a kamoli za apstraktne dosetke i viceve.

Donedavno se čak smatralo da su žene koje pričaju viceve slobodnijeg morala. Sklonost prepričavanju viceva i sad se u mnogim kulturama smatra manom žene, dok je u većini kultura uvek smatrana vrlinom muškarca. Njemu je ta vrlina potrebna i kao deo njegovog osvajačkog naoružanja. On treba da zabavlja i zasmejava ženu da bi je lakše osvojio. Ona je tu da se oduševljava i da ga 'prekoreva' zbog njegovih neodoljivih slatkih bezobrazluka.

Anegdota, vic i dosetka su ustvari prave čarolije reči, prave mini drame, komedije, koje s jedne strane promovišu oštroumnost, lukavstvo, dovitljivost i veštinu govorenja, osobine koje se u mnogim kulturama cene koliko i snaga i hrabrost, a s druge strane ismejavaju glupost, smušenost, nespretnost, i sl, prikazujući ih u njihovom najjačem kontrastu.

Kroz istoriju dobri govornici su češće birani za poglavice i vođe nego snažni i hrabri ratnici. I danas dobri govornici, češće nego dobri stručnjaci, postaju direktori kompanija, lideri stranaka i predsednici država.

S obzirom da je dvojezična, i da ima interesantan sadržaj, predviđamo da će VESELA KNJIGA pobuditi zapaženo interesovanje ljubitelja anegdote, vica i dosetke, a posebno onih koji, pored srpskog, znaju ili uče i engleski jezik, kao i onih koji pored engleskog donekle znaju ili uče srpski jezik.

Na kraju možemo da konstatujemo da je ovo jedna divna knjiga koja promoviše anegdotu, vic i dosetku - te najsitnije i najsjanije bisere duhovnog stvaralaštva - koji oplemenjuju i čitaoca, i pripovedača i slušaoca.

Pavle Perenčević,
i Philip Hepburn
Beograd, 1994.